By Fr. Stamatis Skliris
Seek sensitivity everywhere, so that you may stumble upon it both in life and in nature. In your painting, do not adhere strictly to the existing art movements. Don't be preoccupied with the main subject you are trying to paint, nor with the artistic values, as they are called by aestheticians and art critics. Or, to put it better, solve your art issues as if they were humanity issues, visually transposed to sensitivity issues. This is to say, when two or three thin lines impose themselves, articulating the fine expression of lines and shadows, it is a way for the human spirit to materialize in human likeness. The same applies in the imposition of a certain sensitivity expressed by colours. Here again, we can see that the man is a being "not of this world".
Even from common wild flowers you can pick out some pinks, purples or yellows, colours entirely gentle, or you can study the tender colours of sky and earth, or climb a hill and gaze out to sea all the way to the horizon, capturing certain sensitive chromatic correlations. Similarly, you could examine branches, or leaf petals or roots and immerse your spirit in these sensitive shapes created in nature, just as, shall we say, an alien might look at these, if they find their way into your work and say "This is the work of some being using nature as its starting point, but reaching certain supernatural realizations". This is what we call sensitivity. We don't even know what to call it.
When Van Gogh wrote to his brother Theo about the mangy city horses pulling the waste collection carts of the day, saying how he felt bad for the poor creatures, standing in line, with an expression of reconciliation with their destiny in their eyes, he captured the sensitive side of life that found its expression in his art. On an old, tattered chair, for example, or in well-worn boots. There is a certain sensitivity there. On a completely different level, sensitivity was captured by Fragonard, in his painting "Kiss", in a single movement or in the shades of the woman's dress. Or, Mozart, for example, has captured in his "Little Night Music" a vibration of sounds that seem to almost dance, or conjure up an image of water flowing joyfully and playfully out of a fountain.
It may be worthwhile, being that we, humans, are complicated creatures and rarely find sensitivity - and are even less frequently capable of creating it - to start from sensitivity and then fill in the rest, whether it is a drawing, or a canvas painting, wooden plank painting or something far more difficult, like an icon.
I observed a plate with Koliva in a church. We were having a memorial service. There was wheat with its fermented colour, sprinkled with cinnamon; there were lighter almonds, turning paler still under the light, almost ivory-coloured. All this on a white porcelain plate, with a single golden line on flashy white porcelain, its colour darkening to raw Sienna in the shadows and, in places where it was well lit, achieving the effects of perfect golden light. At that time, as I was chanting, without my doing, this sensitivity to colour was granted to me. Let me start from it and reproduce it with humble respect for nature that had bestowed it upon me. From that point on, wherever it would be used, it would bring about a blessing. Would I use it in shading the face of a saint? Will it be the colour on the ornaments of a deacon's robe? Or will I use it to colour the vestments of an apostle? Or, perhaps, the armour of St. George? Wherever it is applied, it will always be a perfect fit. This is how we, humans, became creators. Not for the laws of nature, but for the sensitivity that frees us from the laws.
Study the great pieces looking for sensitivity. In a portrait by Franz Hals, do not interest yourself in how accurately he got the cheek and how he shaded it, how he achieves depth or how well he depicts the nose, pretty clothes, or how his feather actually looks like a feather. That the feather looks like a feather, that is the law of nature. Maybe you have it in you and you were born a brush master. Or you don't have it and then you sit down and work hard and persistently, to become a master later on. But going down this path, you will not become a creator. Or, let's put it differently. The grand masters did not linger through history because they deciphered the laws and logic of nature. They lingered mostly because they first experienced and then transferred, into their art, certain sensitivities. (Knowledge of stereotypy [frequency of occurrences or shapes] was useful to good researchers, scientists and good iconographers. But not to creators. They were taught by uniqueness of beings, reflected in sensitivities.)
But to get there, you must not be complacent; you must not feel confident as you persuade yourself that you actually possess some knowledge. Do not be a law and a Pharisee. Be meek. Or be blessed by God so that you may achieve meekness through trials and tribulations, for example, through illness. So that you are marked with the grace of God.
Or so that you understand what it means and thus mark yourself. Pruning the excess branches of arrogance in art is very fertile and effective. So is any pain. As is each time you sever your will that you believed in, for another whom you love. In art, you should be afraid even when all is going well, when you are pleased with yourself, when you are happy and when you are overly reasonable. Blessed folly grants the understanding of what is incomprehensible, overcoming of civic boredom and a certain specific inspiration provoked by twisting that which is, in itself, understandable, as well as by love for ordinary things that others may consider insignificant and mundane.
But for this you need God's help. Just a blessing. It, however, usually comes to those whose handiwork would pass through death. When you have experienced hermitry, endured it, overcome it and forgotten it. When you leave behind your kin and your friends and now can hear their voices, from afar, their laughter at the table after they have eaten the roast and drunk the good wine. The voices are just an echo, while you live in blessed solitude in a desert of a distant horizon. Your soul will not find peace in any landscape of this world. Not in the sunset over the monastery, not even in the moonlit silver path carved by the stern of a ship. "My God, my God, what worlds have you prepared us for", you say and you are not enchanted, you are not swayed by beauty. This is when you learned that beauty hurts, that you are in love with your family, but that you have experienced the freedom of a creator. Because you allowed God to take but an inch-long step into your heart. At least you didn't hinder the blessing. Isn't this voluntary deprivation of romanticism a pre-requirement to having your wardrobe stocked with other items? So you can take out of it "both old and new"...
The creator now also needs to shed ideology. If you believe in something and if it lights up your life, then life... is alive. Experiencing life gives you wisdom and the reasoning you need to truly live. But if you have set any ideology above your life, then this ideology will smother your life. Art should be persuasive; it should spring from the truth of an experience and not from an idea. Ideology will give art the stereotypy that makes it boring. Only in real life there is unforeseen, authentic, unique. Ideology makes art lose its shine. Perhaps it does not lose its effect, as ideology certainly ensures a greater effect for ideological art, but on its supporters, not on people. It certainly, however, looses the shine that makes it universal, that makes it last through time. Finally, ideologies will pass. Life's truths, expressed in art, will remain forever...
Before you start on an icon, it would be good if you fasted. It would be best if you could learn to love hunger (of course, health permitting). When painting your icons, it would be good if you chanted. By this I mean that you chant without passion, without sensitivity and immersion. As a child, or as a peasant, or as an impoverished manual labourer. But if later, if much later you should begin to live as a hermit and forget about it, and become merciful and retreat to the shadow of any man, then you will be able to listen to the music from the Andes, from India, Africa, or to listen to Mozart's playfulness concealing, in its depths, the darkness of a refined suffering, or listen to the triumphant Beethoven or romantic Tchaikovsky and all, all of these would direct you to examine the secrets of the saints you are now painting. There is nothing, nothing in art - any art - even music, which is not visual, which would not lead you to articulate, in your art, the harmlessness of these eternal children, the saints. But whichever children you paint, they will seem sacred to you. Beethoven's triumph will become the glory and magnificence of God and not aesthetic triumph. The hidden suffering of Mozart will ripen into the mourning for Christ. Nothing can seduce you. Not even romanticism will entrap you.
First though is the true renouncement of the world, leading into true prayer. Renouncement of the world does not mean abdication of all that is beautiful. Renouncement of the world means sprinting, with all your strength, into that which is the most beautiful. You need not distance yourself from people. You need to keep company with the saints. Without spending time with the saints, your wardrobe will not be refilled, it will be empty. The more you talk to them, the more it fills up. And whatever you should take out of it, it will become a painter's prayer, visual discourse with Christ, living inside the last of our brothers.
Perhaps this leads to true prayer. But what is true prayer? It is a violent passage of air through lips tightly shut. "Thou has enlarged me when I was in distress". One moment, one uplifting moment in our life is authentic. Maybe a second, or a third. All that comes after that becomes a "style". Watch that you do not become complacent for your "style". Let, at least, your heart cry somewhere in the depths, because you have ended up a "bit of a style"...
You are like some sort of a freed slave. You were a slave to the law of full moon and now your shackles have been removed. You are given an opportunity to live like a free man. It is not your freedom that is beginning; it is just the possibility of being free. Because, perhaps you have created internal shackles of your own. I cannot know and cannot free anyone. But I can, in my painting, draw your attention to the sensibility of light.
Where light creates an unforged feeling of plasticity, that convincing feeling of space, volume (not depth, because depth is created by shadow, but the feeling of the painting protruding towards the observer, or volume), we can talk of sensitivity. As it was not caused by lines, or structures, or canons. Not the matter of nature, but rather its energy.
If you approach the complete iconography from this viewpoint, you will see the whole drawing in a conventional light. This is the foundation we shall build on. This is one dimension of painting that is minor, especially for iconography...
Also, love. Only when you paint that which you love can you deliver something true. Even more so if you paint for someone you love. For this reason, make your "neighbour" even the one whom you didn't know yesterday, the one who ordered this icon...
On an icon, what we refer to as light is realized as light colour. This is because the light we see illuminates a colour, making it light. But the colour itself does not represent a value in art. Nor does any one colour create sensitivity on its own. The art is comprised only in the relationship between two colours, and it is this relationship that can capture a sensitivity. The same is true of music. The background sound of a choir is not itself music. The music is comprised of the correlation of this background harmony and the sounds of the melody...
If you classify musical instruments as percussions, strings and winds and believe in that which you differentiate, you may become a good musician. But if you overcome these differences and you take a string for a form of percussion, to be hit by another string and winds to be none other than percussions, hit by strong air currents, then you may become a creator. Classifications are useful for knowledge. We cannot recognize beings if we do not differentiate between A and B. But somewhere behind all that is the understanding, the common understanding. Heraclitus' "koinos" ("the common").
You cannot be a creator if you don't find a way to reconcile, within yourself, male, female and child's view of life. Sensitivities we discussed come from the eye of a man without prejudices. Natural occurrences have no sensitivity. The approach is defined by the personality, the approach determines whether something is sensitive or not and highlights it as "something else". A person's gaze observes something, or passes over it. Because sensitivity, despite all we have said against structure and on behalf of light, sensitivity can also be found in the basic sketch itself. Human eye can find sensitivity in structure itself, as a property. One painter may depict something quite naturalistically, photographically - and the purpose of this perfect photographic approach is to represent new creation. To approach metaphysics. To be sensitivity par excellence (original, by originality).
In any case, if the man's heart is a clam echoing the voice of God, it cannot be recognized in the mundane. Except in rare moments, which we can name the moments of creation. They (these moments) also do not give away a person's mastery, but rather their sensitivity. Once you reach this, horizon points no longer apply. There is no more East or West.
О ОСЕТЉИВОСТИ
отац Стаматис Склирис
Свуда трагај за осетљивошћу не би ли на њу наишао у животу и у природи. Немој у свом сликарству строго да следиш постојеће правце. Не буди преокупиран основном темом коју хоћеш да насликаш, а ни ликовним вредностима, како их називају естетичари и критичари уметности. Или, да се још боље изразим, ликовне проблеме решавај као проблеме хуманости који се визуелно преводе у проблеме осетљивости. То јест, када нам се наметну две-три ситне линије које артикулишу танани израз линија и сенки, то је начин да се кроз човеков дух постигне остварење његовог лика. Исто је и када нам се наметне каква осетљивост изражена бојама. И ту се види да је човек биће „не од овога света“.
И од обичног пољског цвећа можеш узети понеку ружичасту, љубичасту или жуту, сасвим нежне боје, или да студираш нежне боје неба и земље, или пак да се попнеш на неко брдо и да посматраш море све до хоризонта, па да ухватиш неке осетљиве хроматске односе. Исто тако можеш да се загледаш у гранчице, лисне петељке или коренове и жилице и да духом урониш у те осетљиве облике створене у природи, како би, рецимо, неки ванземаљац, када се нешто од тога нађе у твом делу, гледајући га могао да каже: „То је дело неког бића које полази од природе као полазне тачке, али достиже до неких натприродних остварења“. То називамо осетљивошћу. Ни не знамо како да то назовемо.
Када је Ван Гог писао свом брату Теу о шугавим градским коњима која вуку тадашња ђубретарска кола и казао му како му их је јадних жао док онако стоје у реду, са изразом помирености са судбином у очима, тада је он ухватио ону осетљиву страну живота која је негде нашла израза у његовом сликарству. На некој похабаној столици, рецимо, или изношеним цокулама. Ту постоји некаква осетљивост. На сасвим другом нивоу осетљивост је ухватио Фрагонар на својој слици „Пољубац“ у једној кретњи, или нијансама у боји хаљине. Или, на пример, Моцарт је у „Малој ноћној музици“ ухватио вибрацију звукова који као да играју, или дочаравају воду која се разиграно и несташно излива из фонтане.
Можда би вредело, будући да смо ми људи компликовани, па ретко наилазимо на осетљивост, а још ређе смо у стању да је стварамо, прво да почнемо од осетљивости, а потом да урадимо све остало, било да је у питању цртеж, слика на платну, слика на дасци, или нешто много теже, икона.
Посматрао сам у цркви тањир с кољивом. Служили смо парастос. Ту је било жито своје ферментисане боје, по њему је био посут цимет и светлији бадеми, који су под светлошћу постајали још бељи, готово као слоновача. Све то на белом порцуланском тањиру и једна златна шара на блиставо белом порцулану, која се у сенци ближила сировој сијени, а на местима где је била осветљена, постизала је ефекат савршене златне светлости. И тада, док сам појао, без мог удела у томе, било ми је дато да стекнем ту осетљивост на боје. Хајде да почнем од ње и да је репродукујем са смерним поштовањем према природи која ми је њу подарила. Отада па надаље, где год да се употреби, појавиће се нешто благословено. Хоћу ли је применити у нијансирању лица некога светитеља? Да ли ће то бити боје на украсним тракама неког ђакона? Или ћу тако обојити одежду апостола? Или ће то, можда, бити боја оклопа светог Ђорђа? Где год да се стави, увек ће бити пун погодак. Тако смо ми људи постали ствараоци. Не због закона природе, него због осетљивости које ослобађају од закона.
Простудирај велика дела трагајући за осетљивошћу. Нека те на портрету Франца Халса не занима до које мере је погодио образ, како га нијансира, како добија дубину, како му успева нос, лепа одећа, или како перо изгледа као перо. То што перо изгледа као перо, то је закон природе. Можда га имаш у себи и рођен си као мајстор четкице. Или га немаш, а онда седнеш, па напорно и упорно радиш да би касније постао мајстор. Али идући тим путем нећеш постати стваралац. Или, рецимо то другачије. Великани нису остали у историји због тога што су дешифровали законе и логику природе. Него углавном зато што су прво доживели, а потом пренели на своје дело неке осетљивости. (Познавање стереотипије [учестаности појава или облика] користило је добрим истраживачима, научницима и добрим живописцима. Али не и ствараоцима. Њих је поучила јединственост бића која се огледа у осетљивостима).
Али да би дотле доспео, не смеш да будеш самодовољан, не смеш да се осећан спокојним у самоубеђењу да нешто знаш. Немој да будеш законик и фарисеј. Буди сиромашак духом. Или да те удостоји Бог да доспеш до сиромаштва духом због искушења и кушања, рецимо због неких болести. Да будеш обележен благодаћу Божијом.
Или да схватиш шта то значи и да се обележиш сам. Одсецање сувишних грана надмености у уметности је веома плодно и функционише. Сваки бол исто тако. И сваки пут када одсецаш своју вољу у коју си веровао, ради другога кога волиш. У уметности треба да се плашиш кад год ти све иде од руке, када си самозадовољан, када си срећан, или када си много разуман. Благословена лудост дарива схватање онога што је несхватљиво, превазилажење грађанске чамотиње и неко особито надахнуће изазвано извртањем онога што је само по себи разумљиво и љубављу према обичним стварима које други можда сматрају безначајним и небитним.
Али у томе је неопходна Божија помоћ. Једино благодат. Она, међутим, обично долази на оне чијих руку дела пролазе кроз смрт. Када доживиш пустињаштво, поднесеш га, пребродиш и заборавиш. Када оставиш за собом своје сроднике и пријатеље и сада издалека чујеш њихове гласове и смех за столом, пошто су појели печење и попили добро вино. Гласови су само одјек, а ти живиш у благословеној самоћи у пустињи далеког хоризонта. Твоја душа неће наћи спокојство ни на ком крајолику овога света. Ни на оном заласку сунца пред манастиром, па чак ни на оној месечином обасјаној сребрној стази коју је просекао бродски прамац. „Боже мој, Боже мој, за какве светове си нас припремио“, кажеш и ниси остао омађијан, ниси занет лепотом. Тада си научио да лепота боли, да си заљубљен у своју породицу, али да си доживео слободу ствараоца. Јер си дао Богу да само један педаљ закорачи у твоје срце. Бар ниси спречио благодат. Није ли то добровољно лишавање романтизма предуслов да се твој орман напуни другим стварима? Да извадиш одатле „ново и старо“...
Стваралац још треба да се ослободи идеологије. Ако у нешто верујеш и ако то обасјава твој живот, онда живот... бива жив. Доживљавање живота ти даје мудрост и оно расуђивање које је неопходно да би истински живео. Али ако си неку идеологију поставио изнад свог живота, онда ће идеологија угушити живот. Уметност треба да буде уверљива, то јест да излази из истине неког доживљаја, а не из неке идеје. Идеологија ће уметности дати ону стереотипност која је чини досадном. Само у истинском животу постоји непредвиђено, аутентично, јединствено. Због идеологије уметност губи свој сјај. Можда не губи свој учинак и идеологија свакако осигурава идеолошкој уметности већи ефекат, али на присталице, а не на људе. Сигурно, међутим, губи онај сјај који је чини васељенском и који јој даје трајање у времену. Најзад, идеологије ће проћи. Истине живота исказане кроз уметност ће остати довека...
Пре но што започнеш неку икону добро је да постиш. Било би најбоље кад би могао да заволиш глад (ако ти то, наравно, допушта здравље). И када живопишеш, добро је да појеш. Мислим да појеш бестрасно, без осећајности и удубљивања. Као дете, или као сељак, или као осиромашени фабрикант. Али ако касније, много касније, почнеш да живиш у пустињаштву и заборавиш на њега и постанеш милосрдан и склањаш се у сенку сваког човека, онда ћеш моћи да слушаш музику са Анда, из Индије, Африке, или да слушаш умирујуће Моцартове играрије које у дубини скривају таму истанчане патње, или да слушаш тријумфалног Бетовена, или романтичног Чајковског и све, све то што би те упутило да истражиш тајну светих које тада сликаш. Нема ничега, ама баш ничега од уметности, мислим од свих уметности – и од музике која није визуелна – што те не би водило дотле да својим сликарством артикулишеш безазленост ове вечне деце, светитеља. Али коју год децу да сликаш, изгледаће ти света. Бетовенов тријумф постаће слава и величанственост Божија, а не естетска тријумфалност. Прикривена Моцартова патња сазреће у жалост за Христом. Ништа те не може завести. Чак ни романтизам неће бити замка.
На првом месту је, међутим, истинско одрицање од света које води у истинску молитву. Одрицање од света не значи да треба да се лишиш онога што је лепо. Одрицање од света значи силовито трчање ка ономе што је најлепше. Није потребно да се удаљиш од људи. Потребно је да се дружиш са светима. Без дружења са светима твој орман се неће пунити, биће празан. Што више разговараш са њима, то се више пуни. И што год из њега да извадиш, то ће се преточити у сликарску молитву, визуелни разговор са Христом, који обитава у последњем нашем брату.
Можда то води до истинске молитве. Али шта је то истинска молитва? То је силовит пролаз ваздуха кроз стиснуте усне. „У жалости распространио си ме“. Један тренутак, један узлет у нашем животу је аутентичан. Можда и други, или трећи. Све остало након тога постаје „стил“. Пази да не постанеш самозадовољан због свог „стила“. Пусти бар своје срце да плаче негде у дубини што си завршио као „стилчић“...
Ти си као нека врста ослобођеника. Био си роб закона пуног месеца, а сада су ти скинули окове. Пружа ти се могућност да живиш као слободан човек. Не почиње твоја слобода, него само могућност да будеш слободан. Јер можда си сам створио и друге унутрашње окове. Ја не могу да знам, не могу никога ни да ослободим. Али могу у сликарству да ти скренем пажњу на осетљивости светлости.
Тамо где светлост ствара непатворени осећај пластичности, уверљиви осећај простора, волумена (не дубине, јер дубину ствара сенка, него осећај простирање слике према посматрачу, дакле волумена), ту можемо да говоримо о осетљивости. Јер њу није изазвала линија, што ће рећи структура, канони. Не материја природе, него њена енергија.
Ако целокупној иконографији приђеш са тим предусловом, онда ћеш цео цртеж да видиш конвенционално. То је тло на коме ћемо зидати. То је једна димензија сликарства која је посебно за иконописање минорна...
И воли. Само када сликаш оно што волиш можеш из себе да извучеш нешто истинито. А још више ако то сликаш за некога кога волиш. Због тога учини својим „ближњим“ чак и онога кога до јуче ниси познавао, онога ко ти је поручио икону...
На икони се и оно што називамо светлошћу израђује као светла боја. Јер светлост коју видимо осветљава неку боју и чини је светлом. Али ни боја сама по себи не представља вредност у уметности. Нити пак једна боја сама ствара осетљивости. Дело се састоји само у односу између две боје и тај однос може да ухвати неку осетљивост. Тако је исто и у музици. Исон сам по себи није музика. Музика се састоји у односу између исона и тонова мелодије...
Уколико музичке инструменте делиш на удараљке, жичане инструменте и дувачке и верујеш у оно што разликујеш, можда можеш да постанеш добар музичар. Али ако те разлике превазиђеш, па узмеш да је жичани инструмент једна врста удараљке, по коме се удара другом жицом и да дувачки инструменти нису ништа друго до удараљке по којој се удара јаком ваздушном струјом, онда можеш да постанеш стваралац. Поделе су добре ради знања. Не можемо да распознајемо бића ако не одвојимо А од Б. Али негде иза свега тога стоји с-хватање, или опште схватање. Хераклитов „ксинон“ (= „општа ствар“).
Не можеш да будеш стваралац ако у себи некако не помириш и мушки и женски и дечији поглед на свет. Осетљивости о којима смо говорили даје око човека без предрасуда. Природне појаве немају осетљивости. Приступ дефинише личност, приступ указује да ли је нешто осетљиво или није и истиче га као „нешто друго“. Поглед неке личности запажа нешто, или преко тога прелази. Јер осетљивост, упркос свему што смо рекли на штету структуре и у корист светлости, осетљивост се може наћи и у самом основном цртежу. Осетљивост може људски поглед да пронађе управо у структури као својству. Један сликар може нешто да репродукује веома натуралистички, фотографски, а сврха те савршене фотографичности да представља ново стваралаштво. Да се ближи метафизици. Да буде осетељивост par excellence (превасходна, по превасходству).
У сваком случају, ако је човеково срце шкољка у којој се чује Божији одјек, то се не може наслутити у свакодневици. Изузев у ретким тренуцима, а те тренутке можемо назвати тренуцима стваралаштва. И они (ти тренуци) не одају нечије мајсторство, него његову осетљивост. Када дотле доспеш, онда више не важе тачке хоризонта. Нема више Истока и Запада.